Piše: VUK DRAŠKOVIĆ

On i njemu odani „siloviki“ u vojnom vrhu i staljinističkim službama bezbednosti ne kriju nameru da Rusija sebi pripoji sve države koje su se od nje udaljile raspadom Sovjetskog Saveza, a od NATO alijanse je zatraženo da se povuče iz gotovo svih bivših članica bivšeg Varšavskog vojnog pakta.

Vladimir Putin je, istovremeno, naredio borbenu pripravnost moćnih nuklearnih snaga Rusije, što je u čitavom svetu protumačeno da je on, radi ostvarenja svojih ciljeva, spreman i na apokalipsu.

Greše svi koji govore i pišu da Vladimir Putin, koji je ponikao u Staljinovom KGB-u, hoće da obnovi Rusko carstvo.

On hoće ono isto što je, u avgustu 1991, pokušao predsednik KGB-a, maršal Genadij Janjajev, kada je vojnim pučem uklonio Mihaila Gorbačova, tadašnjeg predsednika Sovjetskog Saveza.

Boris Jeljcin je kontrapučem oborio pučiste i njihove planove.

U Kremlju smatraju da je i Jeljcin bio „istorijska greška“, i da je danas trenutak i prilika da se postignu skoro svi ciljevi koji su propali pre tri decenije.

Radi ostvarenja tog projekta, KGB „siloviki“ propagandno se nisu pozivali ni na ruske careve, ni na Lenjina, čak ni na Staljina.

Okrenuli su se drugom uzoru. Pod sloganom „zaštite nemačkog sveta“, Adolf Hitler je, bez otpora tada razjedinjenog i paralizovanog Zapada, povratio Rur i Sar, okupirao Austriju i Sudete. Da nije krenuo i na Poljsku, možda bi njegov Treći rajh i trijumfovao.

Pod sloganom „zaštite ruskog sveta“, takođe gotovo bez otpora, promenjene su granice Gruzije i Moldavije, a beloruskog diktatora Aleksandra Lukašenka, koji je tu državu pretvorio u tamnicu, na vlasti održavaju KGB i Putinova vojska.

Hitler se zaleteo na Poljsku, a Putin na Ukrajinu. Preko noći Evropa i SAD probudili su se u davnim godinama početka Drugog svetskog rata.

Slični uzroci proizveli su i slične posledice.

Zapad se trgnuo i brzo ujedinio.

SAD, NATO i Evropska unija rezolutno su invaziju na Ukrajinu žigosali kao ničim izazvanu agresiju, gaženje Povelje UN i međunarodnog prava, a totalnim ekonomskim, trgovinskim, političkim, finansijskim, čak i sportskim, sankcijama Rusiju izopštili iz civilizovanog sveta. Pređen je svaki Rubikon, osim uključenja u rat, koji bi, možda, bio i poslednji za čitavo čovečanstvo.

Ukrajina se bori, herojski i sama. Ukrajina se razara i ubija, ali agresor je taj koji je već poražen. Istorijski, civilizacijski, moralno.

Bombardovanje Kijeva u junu 1941, Vermaht je započeo u četiri sata posle ponoći.

Bombardovanje Kijeva u februaru 2022, ruska armada započela je u isto vreme.

Vladimir Putin je bio dete kada je njegov rodni Lenjingrad, opsadiran i bombardovan od Vermahta, nazivan Termopilima antinacističkog i antifašističkog sveta. Danas su Termopili u Kijevu i širom Ukrajine, a ruska vojska razara grad u kome je rođena prva ruska država.

Kad je, u zimu 1941, branjena Moskva, za Zoju Kosmodemjansku, LJilju Ozolinu i hiljade takvih heroina čuo je ceo svet. Zoje i LJilje su danas Ukrajinke, a Volodimir Zelenski, donedavno glumac-komičar, sada je novi Leonida.

„Stidimo se“, piše ruski nobelovac Dimitrij Muratov, savest podjarmljene i u logore i tamnice zatvorene Rusije. Svakoga dana, hiljade su uhapšenih.

Umnožavaju se sveže humke vojnika i civila ubijenih u „specijalnoj vojnoj operaciji za denacifikaciju Ukrajine“, kako Putin naziva invaziju na tu zemlju.

Iznad humki, i u Rusiji i u Ukrajini, ista su ili slična imena: Boris, Evgenij, Tatjana, Aleksandar, Larisa, Ruslan, Igor, Vera, Roman, Leonid, Nikita…

Ukrajina nije „istorijska greška“.

No, sve i da je to bila – kako tvrdi Vladimir Putin – ona to, posle ovog „bratskog“ zločina nad njom, više nije, niti će ikada biti.

Ogromna većina Ukrajinaca poštovala je istorijsku povezanost i srodnost sa ruskim narodom.

Ruske granate razaraju i to osećanje.

U svetu se govori i piše da je današnja Srbija jedina evropska država koja je uz Rusiju.

Netačno.

Uz Rusiju, koja razara Ukrajinu i seje smrt po njoj, nije ni Rusija Alekseja Navaljnog, koji je u tamnici, ni Borisa Njemcova, kojeg su ubili, ni Dmitrija Muratova, koji u Moskvi štampa Novu gazetu na ukrajinskom jeziku, ni njegova redakcija od petorice usmrćenih novinara, među kojima je i Ana Politkovskaja.

Sa Rusijom kremaljskih „silovika“ nije ni Rusija Mihaila Gorbačova, ni Borisa Jeljcina, ni generala Leonida Ivaševa, koji javno traži ostavku Vladimira Putina.

Na strani Ukrajine su i Aleksandar Solženjicin, i Boris Pasternak, i dvadesetak miliona ubijenih u gulazima Josifa Staljina.

„Sa radošću smo oslobađali tuđe prestonice i sa strahom se vraćali u svoju“, napisao je Josif Brodski u pesmi posvećenoj maršalu Georgiju Žukovu.

Da je živ, danas bi dopisao da ruski vojnici nevoljno porobljavaju tuđe prestonice, i time sramote svoju.

Već duže od jedne decenije, srpski tabloidi, televizije sa nacionalnom frekvencijom, vladike, brojni akademici, lideri stranaka, ministri, osuđeni ratni zločinci, bogotvore Vladimira Putina i projekat „ruskog sveta“, uzor i nadu za „srpski svet“, kao pobedonosni završetak strašnih ratova u kojima je razbijena Jugoslavija.

Na pokličima da je BiH neodrživa država, da je Crna Gora „istorijska greška“, kao i Ukrajina, da crnogorska nacija ne postoji, da će Srbi „dogodine biti u Prizrenu“, vaspitavane su i vaspitane legije srpskih nacista.

Sutra, da one ruske trupe krenu i na Srbiju, mnogi bi ih Srbi dočekali kao oslobodioce!

Oficiri službi, istih službi i u Moskvi i u Beogradu, i njihovi državni i politički megafoni, govore da nema razlike između granatiranja Ukrajine danas i NATO bombardovanja Srbije 1999. godine.

Razlika je velika.

Osam dugih i strašnih godina pre NATO bombi, režim Slobodana Miloševića je rušio, palio i sejao grobove.

Odbijao je sve međunarodne sporazume u čijem je sastavljanju aktivno učestvovala i Rusija Borisa Jeljcina, uključujući i ponuđeni sporazum u Rambujeu, uoči NATO intervencije.

Umesto sporazuma, kojim nije narušavan teritorijalni integritet Srbije, Milošević je izabrao rat. Svaka NATO granata i bomba imale su njegovo punjenje. rat je izgubio, potpisao kapitulaciju i gubitak Kosova.

Istina je da je NATO bombardovao Srbiju bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN.

Ali, istina je, što prećutkuju i u Moskvi i u Beogradu, i da je NATO bombardovanje, po vojnoj kapitulaciji Srbije, legalizovao Savet bezbednosti UN, i to po 7. poglavlju Povelje UN, uz saglasnost i Rusije.

Ukrajina se može porušiti i okupirati, ali se ne može pokoriti. I ruska okupacija Ukrajine i svetska izolacija Rusije mogu se okončati samo u Moskvi.

Ruski narod će naći, mora naći, i mudrost i ljude za novu perestrojku.

(Prenosimo s portala Danas)