Žena u godinama

Kad se probudiš u krevetu od lišća, pa pogledaš prema nebu….. a ti u najboljim godinama, kao.

A ono sivkasti oblaci ravnomjerno se pružili, ni tračka nade da će ugrijati sunce… Baš doslovno tako. Em te ono lišće žulja, em mokro, em ti hladno, em sivi jesenji dan, pa da se spucaš sam od muke.

Takav ti je život postao. Jad i čemer. Društvene mreže zatrpane pozivima u pomoć?  Ako nisi bolestan, razboliš se čitajući o tuđim sudbinama, rado bi pomogao, rado izišao u susret, ali prosto nemoguće se odazvati na toliko apela. S druge strane i sam krpiš kraj s krajem. Pucaš po šavovima, držiš sam sebe na uzdi da ne napadneš koga. Ma nije da bi sad taj neko bio ni kriv ni dužan, nego sve trpiš, hajd neka, Bog će mu vratiti.

Hoće Bog, znam. Nije moje, da sudim,ali odoše mi „džigere“, odoše  mi ove što kažu „najbolje godine života“  to kao četrdesete, me jes šipak najbolje, najbolje su bile one do tridesete kad nisi razmišljao kao ni ovca.  Naperlitaš se, sjedeš u nekog četverotočkaša, nije bilo bitno ko’ sad jel ova ona tipa, kubici i to, samo da smastiš negdje i rahat. E to su bile godine NAJBOLJE. To što nas tješe da su žene u četrdesetima  tek ono pravo bas pravo žene, okači mačku o rep.

Prvo ne možes se dići ujutru bez da te neko ne gurne nogom u guzicu, drugo, dok obaviš sve dnevne obaveze, dok  posao, kuću ,dok se iskrviš s djecom oko toga šta je u modi ,a šta MORAJU obući, jer je jesen i dvanaest stepeni ujutru, dok sebi nađeš nešto da je iole lijepo, a da pokriva bubrege, dok mužu isčupaš oči što je obuo prljave cipele, em što nisi stigla očistiti em ima hajvan druge čiste. Pa dok usput izvadiš veš iz mašine, uključiš mašinu za suđe, vučeš za sobom torbu,ne torbicu, jer ne može stati u nju i neseser i novčanik i sirup za dijete i tebi paracetamol, i svekrvini nalazi i od komšinice uzorak kakve hoće da joj kupis papuče, jer tebi je logično sve usput… vučes i vreću smeća da se ne usmrdi  dok se vratite, pa smećeš to sve pred vrata,a  ono svi u autu tebe čekaju ti kasniš, uvijek zadnja vaka naka,hajd nekako uspiješ obuti cipele,  beš’ sebi majku što su s petom, al hajd trpićeš jedan dan.

Sad bar na miru do odredišta da popraviš kosu i ono šminkice što si nanio, eh nećeš. Ona se djeca počeputala pozada, jedno plače, drugo frflja, treće slušalice na uhu mogu svi po njemu izginuti.

E nema mira. Okreneš se otkopčas onaj pojas marneš jedno koje potrefiš, oni se smire, ha zvoni telefon,već počeo radni dan. Logično onaj insan s druge strane niti zna nit ga je briga za tvoje muke, samo veli vas nema gospođo , ja čekam taj i taj dokument. Ti se keljiš, dolazim za pet minuta.

A zemljo otvori se, đe džehenem nek gorim odmah ovog jutra. Dođeš na posao, a zna se svi su u pravu ti nisi, svi griješe ti ne smiješ, svi glupi tvoja plata najmanja, jbte ne znaju ni pet rečenica složiti, ali dok si ti palahijala i perlitala se onomad oni su „pozavršavali“ fakultete i sad lijepo imaju četverotočkaša al i marke i kubika i sve ono sto najbolje može biti. I pere te takav po čitav dan, kao ti firma extra dobra, pa još ne kaže da trebaš ti firmi plaćati što radiš za njih. Dočekaš 16h, Shut down,  zaključaš, uh osta svijetlo vratiš se, ugasiš,  opet zaključas, uh grijanje,  vratiš se bena ugasila ne znaš,  kreneš napokon do auta đe ključ??? …istrpaš sve iz one torbetine, i  ona papuča ispade, pa se sjetiš da onoj koni moraš svratiti do Fisa da kupiš, i tražiš ti  ključ kad ide ulicom žena.  Jebo te žena! Tvojih godina.  Al napirlitana, opeglana, šminka ono ko’ s Instagrama, suknja-suknjica, cipele lakovane crvene i voda cuku. Sve ona polako ono ne žuri…Ti je gledaš, ostade na parkingu, zove muž ideš li ženska glavo?!  A idem, pobacaš u torbu ono sve nešto, rastužiš se počneš plakati. Pokupiš muža, prelaziš na mjesto suvozača, on se uplašio, pita šta ti je, da te ne boli, da ti nije ko šta rekao, a kako češ mu reći da ti dan sjebala ni kriva ni dužna žena u prolazu… u najboljim godinama.

A.D.

Komentariši

%d bloggers like this: