“Tada sam tražila da nosim trenerku dugih nogavica na fizičkom. Za vrijeme ramazana imala sam pravo na post, sve mi je bilo odobreno. Nisam imala problema ni sa obavljanjem namaza, puštali su me i sa nastave”, prisjetila se.

Po povratku iz Grčke, 2011. godine, prvi dan je na radno mjesto došla s hidžabom.

“Prije nego što sam to uradila, raspitala sam se je li to dozvoljeno. Mišljenja su bila podijeljena. Smatrala sam da neće biti problem i jednostavno sam se pojavila s hidžabom na poslu”.

Objašnjava da joj problem od tog trenutka predstavlja pravilnik Ministarstva odbrane koji kaže da je zabranjeno isticanje vjerskih obilježja.

“Ali, hidžab nije vjersko obilježje. Taj pravilnik se koristi u pogrešnom smislu. Također postoji član koji kaže da je zabranjeno miješanje civilne i vojne odjeće i taj član je tačan. Ja jesam nosila hidžab koji je civilni dio odjeće, ali on je vrlo podsjećao na podkapu koju dužimo uz zimsku uniformu. Taj problem se mogao riješiti tako što bi se napravila ljetna podkapa koja bi zadovoljila potrebe hidžaba. Pravilnik se pravio kad su osnovane Oružane snage BiH 2005. godine. Vojno muftijstvo je predlagalo, pošto su zastupljene sve tri religije, da se uvede pravo da žena muslimanka nosi hidžab. Predlagali su tada i kako treba da izgleda, ali dvije druge strane nisu pristale na to. I pravilnik je ostao bez hidžaba”, kaže Mujanović.

Prisjeća se da prvog dana s hidžabom na poslu nije imala problema.

“Drugi dan me je nadređeni pozvao kod sebe. Rekao mi je da pitanje hidžaba još nije riješeno i da bi bilo najbolje da skinem hidžab dok se to pitanje ne riješi. Ja sam mu rekla da to ne mogu. Treći dan mi je bio zabranjen ulazak u kasarnu. Vojni policajac mi je rekao po naređenju tadašnjeg komandanta da mi nije dozvoljen ulazak dok ne odstranim višak, a to je hidžab. Ja sam tražila da mi se to da pismeno. Nakon što sam to tražila, naređeni mi je rekao da dođem na radno mjesto. Tako je i bilo”.

Disciplinske kazne

Kaže da je tu radila mjesec dana i da je za to vrijeme nekoliko puta bila disciplinski kažnjena zbog hidžaba.

“Na kraju sam bila suspendovana. Nakon toga smo tužili Ministarstvo odbrane. Vodio se taj proces na Sudu BiH koji je odlučio negativno. Suspenzija je bila osnovana. Međutim, došlo je do nekakvih grešaka u vođenju tog postupka jer sam bila više puta kažnjena za istu grešku i proces se vratio na prvostepeni. Došlo je do internog dogovora vojnog muftijstva i još nekoga, pa su me odlučili prebaciti u Ustikolinu u jednonacionalnu kasarnu”.

Kada su u pitanju kolege, kaže da je bilo različitih mišljenja.

“Bila je grupa koja me podržava javno ili tajno i bili su oni koji nisu bili nikako za to. Također su me slikali u kasarni i slali su medijima. Mediji su tada pisali da sam ja nekakav špijun. Donekle imam razumijevanja za ljude koji nemaju razumijevanja jer oni nemaju znanja, ograničeni su po tom pitanju. Mislim kad bi im se to objasnilo da bi oni shvatili jer se dešavalo da sam imala komunikaciju s ljudima koji nisu bili za to, pa sam im kroz argumente objasnila i oni su rekli da ima smisla”, kazala je.

U Ustikolini radi i danas, odnosno više od 10 godina. U međuvremenu je rodila troje djece.

“Bilo je teških trenutaka gdje sam htjela da odustanem. Ja imam jedno dijete koje ima posebne potrebe. Bilo je jako teških trenutaka. Dosta sam posljednjih godina bila na porodiljskom. Kad sam se vratila na posao imala sam jednu anonimnu prijavu generalnom inspektoratu da nosim hidžab. Opet sam disciplinski kažnjena. Pokrenula sam tada ponovo tužbu. Ovaj puta sam tužila Ministarstvo odbrane zbog diskriminirajućih pravila. Presuda je bila negativna, kao i žalba. U tim presudama je pisalo da će moj hidžab poremetiti međuljudske odnose unutar Oružanih snaga, da će dovesti do sukoba, da će se drugi osjećati ugroženo, da će onda drugi tražiti da nose slovo U ili šajkaču. To je zaista diskriminirajuće jer se te stvari ne mogu porediti. Poslije toga idemo na Ustavni sud BiH gdje još čekamo presudu. U međuvremenu sam se obratila Bakiru Izetbegoviću i došla sam do njegovih saradnika. Htjela sam da se malo taj proces ubrza. Oni su uputili žalbu Ustavnom sudu, u januaru je bila presuda na taj njihov zahtjev da zabrana nošenja hidžaba nije diskriminirajuća”.

Susreti s ministrom Helezom

Objašnjava kako je došlo do susreta s ministrom odbrane Zukanom Helezom.

“Nisam imala pozitivna iskustva s bivšim ministrima i ministricom odbrane. Tražila sam više puta razgovor s njima, bila sam odbijena jer nisam adekvatno obučena. Zukan Helez me jako iznenadio jer je sam mene pozvao na razgovor da vidimo kako možemo riješiti problem. Međutim, mislim da on nije imao dovoljno podrške u tome.”

Kaže da bez obzira na presudu Ustavnog suda, on nije zabranio nošenje hidžaba u Oružanim snagama.

“To sad ne znači da se pravilnik ne može promijeniti. On je promjenjivog karaktera. To mijenja Ministarstvo odbrane”, kazala je.

Helez joj je ponudio rješenje da ide u civilnu službu.

“Jako sam mu zahvalna. Time bi bilo riješeno pitanje moje egzistencije, ali to nije rješenje za hidžab u Oružanim snagama. Sutra će doći neka druga Emela i problem ostaje. Imala sam više razgovora s kolegicama koje nose hidžab kad su u civilu, ali kad idu na posao otkriju se. Kažu da nemaju dovoljno hrabrosti krenuti putem kojim sam ja išla. Ja sam već pristala da idem u civilnu službu. Jako sam zahvalna ministru Helezu na toj ponudi. Vidjet ćemo kako će to funkcionisati, jer ja se nisam za to školovala”, kazala je.

Praksa u drugim zemljama

Objasnila nam je kakva je praksa u drugim vojskama.

“U američkoj vojsci, kad se pojavila prva žena s hidžabom, napisala je prema Ministarstvu odbrane dopis i njoj je bio odobren hidžab. Hidžab je dozvoljen u Kanadi, Engleskoj, Njemačkoj, Holandiji…”

Kaže da je, nakon posljednje presude Ustavnog suda, došla u situaciju da bira između hidžaba i posla.

“Ja jako volim svoju službu. Meni je jako teško da se razdužim. Pokušala sam skinuti hidžab dok se nešto ne riješi. Ja sam kući obukla uniformu, skinula hidžab, stala ispred ogledala i pokušala se zamisliti da idem takva na posao. Nekoliko dana sam tako pokušavala, ali nisam mogla to da uradim. To je dio mog identiteta. Ne mogu shvatiti da se nečega moram odreći da bi me neko prihvatio. Iako volim svoj posao, uniformu, prevagnulo je ovo drugo. Postoje kolege koje imaju tetovaže na vidnim mjestima, ali oni nikad nisu kažnjeni. Ja nemam ništa protiv toga. Meni to zaista ne smeta. Naučila sam da ne treba nikad odustajati od nečega što volite. Bez obzira na ishod toga, treba se boriti. Ljudi će uvijek komentarisati i pričati. Ja znam svoj cilj i idem prema tom cilju. Ja bih voljela da se moje kolegice i kolege oglase i kažu da li su oni protiv mog hidžaba ili je to neka politika”, kazala je Mujanović.

Na kraju je poručila da će u slučaju negativne presude Ustavnog suda po svojoj apelaciji ići na Sud za ljudska prava.

Gostovanje Emele Mujanović u Klix Studiju možete pogledati direktno na našem YouTube kanalu kao i na portalu Klix.ba.

Također, nas možete slušati i na Spotify, Apple Podcastu, Amazon Music i drugim platformama.