Vuk Drašković, srpski književnik i političar, napisao je memoare u kojima govori o najdramatičnijim događajima svog života, kojih je bilo u izobilju. Draškovićeve memoare koji uskoro izlaze iz štampe objavljuje beogradski magazin „Nedeljnik“ iz kojeg prenosimo Draškovićevo sjećanje na dva događaja: susret u Sarajevu sa Alijom Izetbegovićem u jesen 1991. godine i hapšenje njegove supruge Danice i njega u Beogradu 1993.godine.

ALIJA IZETBEGOVIĆ: „DUŠA ME BOLI ZA JUGOSLAVIJOM“

„Sa advokatom Strahinjom Kastratovićem koji je član Predsjedništva SPO, idem na razgovore sa Alijom Izetbegovićem, predsednikom Predsedništva BiH. U hotelu „Holidej in“ gde smo odseli sačekuje me desetine Sarajlija. Među njima je i dosta mojih drugova iz gatačke gimnazije. I pravoslavnih i muslimana.

Na zgradi je grafit ispisan krupnim slovima: „ovo je Srbija“. Ispod njega je drugi grafit: Budalo, ovo je pošta. Izetbegović nas dočekuje ljubazno i sa osmehom. Sa njim je i njegova kćerka koja mu je šef kabineta. „Je li vam žao Jugoslavije“, upitah ga
nakon uvodnog ćaskanja. „Duša me boli“, odgovorio je. „I mene“. „Nadam se ipak da Jugoslavija može opstati. Sa puno napora, sa puno mudrosti i na novim osnovama.“ „Kako to mislite?“ „Razmišljam o novom udruživanju“, otpio je meraklijski gutljaj kafe i produžio da objašnjava.

U saglasju sa dobrim namerama Lorda Karingtona, osnovati asocijaciju ili tržišno-monetarnu uniju šest nezavisnih jugoslovenskih država. Između njih na granicama ne bi bilo ni vojske, ni polcije, ni graničnih prelaza, kao i za „srećnog zemana“, kako je rekao. „Ljudi bi nosili samo lične karte, a ne pasoše. Ovakva zajednica bi, veoma brzo, dobila status pridruženog člana Evropske zajednice, kakav imaju Mađarska, Poljska, Čehoslovačka.“
„Šta sa sadašnjom JNA“? „To pitanje bismo riješili tako što bi svaka od šest republika imala svoju vojsku, a najskuplji rodovi, kao što su vazduhoplovstvo i raketne jedinice bili bi zajednički i pod zajedničkom i paritetnom komandom. Dobijamo poruke iz Brisela da bi, u tom slučaju, Evropa dala novac za profesionalno ustrojstvo vojski i za časno zbrinjavanje oficira i građanskih lica u sadašnjoj JNA.“
„Nešto od toga je moguće, a ponešto i nemoguće“.
„A šta je nemoguće?“
„Hrvatska i Slovenija su otišle. Neće prihvatiti bilo koji oblik zajedničke vojne komande niti ma kakvo udruživanje sa ostatkom Jugoslavije.
Pre dva meseca su to hteli i prihvatiti plan Lorda Karingtona. Više to neće.
Sada je kasno. Zato, gospodine predsedniče, okrenimo se ovom što je ostalo i što je još zajedno“. „Četveročlanoj federaciji Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore? Na to mislite?“ „Da, ako je federacija sada moguća.“ „Nije moguća. Sve donedavno bila je moguća takva federacija u labavom državnom savezu sa Slovenijom i Hrvatskom. Predlagali smo je Kiro
Gligorov i ja. Zagreb i Ljubljana su htjeli, Milošević je odbio. U ovim okolnostima moguća je samo zajednica ove četriri suverene
republike i to u njihovim postojećim granicama“.

„Onda da tu zajednnicu učinimo zajednicom“, požurih sa svojim predlogom…“
„Veseli me što isto želimo i što slično mislimo“, spusti on ruku na moje rame.
„Selameta i merhameta, samo toga da bude. Nadam se da ste razumjeli?“
„Poznajem turcizme kao i vi“, nasmeših se.
„Iskreno mi recite može li se sve ovo postići i da li nas dvojica samo sanjamo?“, na licu mu zaigra neka senka zebnje. „Od vas zavisi, gospodine Predsedniče“.
„Od mene? A ja mislio od
Miloševića“…

„IŠAO BIH U GACKO DA BRANIM MUSLIMANE, A NE SRBE“

„Zašto vaš muž ne ide u Gacko“, upitao je na TV Studio B moju suprugu jedan od čelpartije Miloševićeve supruge.
„Zašto da ide u Gacko?“
„Da brani Srbe“
„Od koga da ih brani?“
„Od muslimana“.
„Moj muž da ode u Gacko, branio bi Muslimane od Srba. Muslimane u Gacku napali su Srbi. Svi su proterani, a
mnogi i poubijani“. Srbija se potresla od njenog odgovora, a moja stranka se suočila sa pobunom.

Ceo dan je u Sava centru zasedao Glavni odbor, otvoren za sve medije. Radio je javljao da je jedan policajac ranjen, a možda i ubijen. Od Doma policije je dolazila policija. Kažem svima da beže, da ih ne čekamo i sa Danicom i jednom grupom poslanika i čelnika SPO-a sklanjam se u prostorije stranke na desetom spratu na Terazijama. Upali su odmah za nama, čizma u vrata,
tresak, i njih trojica sa puškama uprenim mu nas dvoje. Najprije trojica, a za njima još petorica. Prsti im na okidačima pušaka, a streljaju očima. „Sa nama“, osetih grlić cevi pod grlom. „Imate li nalog?“, smešno se junačim.

„Dobićete nalog i sve drugo što ste zaslužili. Krećite!“
„Neću bez lisica“, ne znam šta mi bi da to kažem.
„Tu su spremne“, zveknu specijalac njima i veza mi ruke.
„Kreći, kurvo muslimanska!“, dvojica od njih zgrabiše Danicu za ruke, vukući je u hodnik ispred mene.
„Kurvo“ Ubiti kučku!“, sruči se na nju čopor policajaca koji je stajao u hodniku.
„Sad si naš“, iskezi se jedan u liftu i pljunu mi u lice. Onaj drugi me udara pesnicama u stomak, ali nema prostora
da zamahne. Spušta se lift polako, polako.

„Nije mu ništa, šta ti kažem“. Kleknu jedan od njih…Bože, kako mu je
smrdelo iz usta. „Kako si Čiča? Kako si „srpski kralju“?
„Kakav kralj, šta lupaš? To je govno, ustaša, dobro kaže vojvoda Šešelj“.
Opsova mi i on „ mlijeko materino“ i „sisu kurve koja me zadojila“. „I žena ti je kurva Alijina“, šutnu me
cokulom. `oće da ideš u Gacko da braniš balije“…diže se i donese metalnui kantu, a vodu iz nje sasu po meni. „Evo ti tvoje krune“, nabi mi kantu na glavu. Podivljao, udarao kundakom po kofi, sa strane i odozgo.
Smače mi „krunu sa glave“.