Kada je njena kćerka Lejla iznenada preminula, Fatima je dala saglost da se njeni organi daju onima kojima su najpotrebniji. Lidija Stojanović iz Beograda dobila je Lejlinu jetru, a onda su se ona i Fatima nakon 6 godina čule, a uskore će ova hrabra žena zagrliti dkevojku kroz koju, kaže, njena Lejla i dalje živi.

Lidija Stojanović (35) iz Beograda već šest godina živi sa jetrom koju je dobila od Lejle Emšija (20) iz Bijeljine, a koja je iznenada preminula nakon što joj u januru 2018. pukla aneurizma u mozgu.

Od dana kada se nakon operacije probudila iz anestezije Lidija je željela da upozna porodicu svoje donorke i da im kaže „hvala“ što su u najtežem trenutku u svom životu smogli snage da daju saglasnost da se organi njihove kćerke daju nekom kome su bili najpotrebniji. Uzalud je potom tragala, sve dok joj se u junu prošle godine nije javila Lejlina majka – Fatima Emšija, koja je juče smogla snage da za Kurir ispriča šta se desilo tog kobnog dana kada je Lejli iznenada pozlilo, kako je saznala da je baš Lidija dobila jetru njene kćerke, i koliko silno želi da uskoro zagrli djevojku kroz koju njena Lejla i dalje živi.

„Mama, jako me boli glava, koči mi se vrat“

Ništa tog 18. januara nije ukazivalo na strašnu tragediju koja će se desiti u domu porodice Emšija iz Bijeljine. Njihova dvadesetogodišnja ćerka Lejla, studentkinja Odseka žurnalistike u Tuzli, spremala se za vjenčanje svoje sestre od tetke, bila je nasmijana i srećna. Mučilo je samo malo što je zbog slavlja odgodila ispit, ali nije željela da propusti tako važan dan u rodicinom životu.

– Nakon što je u opštini obavljeno građansko vjenčanje, Lejla je došla kući da se odmori i spremi za večernju žurku, gdje je tebalo da se okupe mladi i nastave slavlje. Donijela sam joj da jede, sve je bilo uobičajeno, a onda mi se odjednom požalila: „Mama, jako me boli glava, koči mi se vrat“, rekla mi je. Pomislila sam da je oprala kosu, pa onda mokre glave izašla napolje. Ali bol nije prestajala, bila je sve jača – priča Fatima Emšija.

Tada je shvatila da moraju kod ljekara, i odmah je pozvala supruga, pa taksi koji ih je odvezao u bijeljinsku bolnicu.

– Kada smo smo ulazili u taksi Lejla je već jedva hodala. U Hitnu službu su je uvezli na kolicima, i dok su joj radili pregled, ona je pala u komu. Urađen joj je CT, rekli su nam da je u pitanju aneurizma, i da je Lejla imala izliv krvi u mozak. Suprug je pitao ljekare da li mogu da je prebace u Beograd, i oni su pristali.

„Nije dobro, mozak pliva u krvi“

I krenuli su za Beograd… Lejla u komi, u kolima Hitne pomoći, a Fatima automobilom, sa Lejlinom sestrom Alisom i njenim mužem.

– Ispred Urgentnog centra u Beogradu čekao nas je naš rođak Dragan koji nam je rekao da su Lejlu već pregledali, da je u lošem stanju. Sjeli smo da sačekamo, izašao je doktor i rekao nam da Lejlin mozak pliva u krvi, da joj je pukla aneurizma i da nema spasa. Nije okolišao niti nam je davao lažnu nadu, bio je direktan. Pitala sam da li mogu da je vidim, pustili su me.

Moja Lejla bi zavještala svoje organe

Sutradan kada je Fatima otišla u bolnicu doktorka joj je polako, biranim riječima rekla da je Lejla živa samo zahvaljujući aparatima na koje je priključena. Ljekari su potom Fatimi rekli da su Lejlina jetra i jedan bubreg presađeni onima kojima su bili najpotrebniji, ali da srce nije moglo jer je ona dugo bila na aparatima.

– U tom trenutku samo sam željela da se spasi nečiji život. Ali kako je vrijeme prolazilo često sam razmišljala o tome ko su ljudi koji su dobili Lejlinu jetru i bubreg. Osjetila sam da je i moj suprug to želio da zna. A onda mi je rođak rekao da je vidio na TV – u da je djevojka iz Beograda dobila jetru baš te noći kada je moja Lejla umrla. Počela sam da pretražujem po internetu i izašlo mi je Lidijino ime. Zamolila sam Bojanu, ćerku Lejlinog kuma da mi pomogne, ona se javila Lidiji na Instargamu, rekla joj je o čemu se radi, i Lidija joj je dala broj telefona. Prvo sam joj poslala poruku, a onda smo se čule.

Suze su tekle kao rijeka

Fatima kaže da nikada neće zaboraviti taj prvi razgovor sa Lidijom, koji se desio u junu prošle godine.

– Bilo je jako emotivno, trudile smo se i Lidija i ja da pričamo normalno, ali smo na kraju obje plakale. Tek kada smo se sljedeći put čule osjetila sam neku lakoću jer je spašen jedan mladi život. Mislim da je to nešto najveće što čovjek može da uradi. Ne volim ni da čujem priče gdje se neko poziva na to kako to nije dozvoljeno prema nekim religijama. Zašto je grijeh ako neko spasi nečiji život? To su gluposti.

Lejla i Lidija su kao bliznakinje

Fatima ne krije koliko joj je drago što je baš Lidija dobila jetru njene kćerke jer ona jako podsjeća na Lejlu.

– Lidija je toliko slična mojoj Lejli. Svaki put kad se čujemo iznova otkrivam koliko istih osobina imaju, kao da su sestre bliznakinje. Ne mogu da vam objasnim taj osjećaj olakšanja kada znam da Lidija živi i da dio moje Lejle tako i dalje živi. Jedva čekam da Lidija dođe u Bijeljinu, da je čvrsto zagrlim.

Lidija se razboljela kada je imala samo 11 godina, a dijagnoza je bila – autoimuni hepatitis. Od tog trenutka znala je surovu istinu – transplantacija jetre za nju je bila jedina šansa da preživi.

Lejla je bila studentkinja Odsjeka za žurnalistiku u Tuzli, a svi koji su je poznavali kažu da je bila pametna, lijepa i ambiciozna devojka. Sanjala je da postane dobar novinar, imala je milion snova i planova koje je prerana smrt, nažalost, prekinula.