Bila je nešto kratko sa njim.
Mesec–dva, još u srednjoj školi.
Ostao joj je u najboljem sećanju.
Sportista, drug, lojalan.
Onda, nakon deceniju–dve,
samo je čula da se ubio.
Komšija iz sela, gde povremeno dolazim.
Uvek nasmejan, ljubazan.
Jedini čovek kome sam tamo ušao u kuću, igrao se sa njegovom decom.
Videh jednog dana umrlica. Pitao sam šta je — kocka.
A sve je počelo sa tiketom od 200 dinara u kladionici.
Sin moje poznanice, uzorno dete.
Nije pio, pušio, ili bar ona nije znala.
Jednog jutra zakucali su kamatari. Morala je da proda stan.
Kada ga je poslednji put videla, samo joj je rekao:
„Mama, sve ću srediti.“
Kocka ga je sredila prva.
Drug iz razreda — uvek zezanje sa njim, optimista.
Posle škole otišao da radi preko, pa se vratio….
Na pauzama se kladio “reda radi”, kako je govorio.
Posle tri godine — kladio se svaki dan.
Posle pet — nije se više kladio, nego molio.
Niko ne zna gde je sada.
Kažu da beži od dugova.
Ili su ga stigli.
Drug od druga.
Igrali smo zajedno basket.
Kada je kockanje ušlo u život, izašao je iz naših života.
Na kraju je prodao stan i auto.
Na kraju mu je ostalo samo ime.
I to je gubio polako.
Isto žrtva kocke, koja nije znala da stane i prestane.
Kockanje je industrija beznađa, gde oni koji organizuju igru
nikada ne smeju da budu na gubitku.
Počinje kao igra, a završava se kao dijagnoza,
gde se prvo gube granice, pa onda prijatelji.
Uvek počinje onim: „Ne brini, znam šta radim.“
A timovi stručnjaka stvorili su atmosferu
u kojoj stalno misliš da dobijaš.
Za svakoga imaju priču — za depresivne, ranjive, asocijalne, ekstroverte. –
Kockar misli da ima sistem.
A sistem ima njega.
Sistem koji u trenutku može da ti oduzme ono što je neko tvoj
stvarao celog života:
stotine hiljade sati rada, štednje, odricanja.
Njih ne zanima ko si, šta si, kako si —
nego da te na legalan način opljačkaju.
Kockar nikada ne propada sam.
Povlači i druge za sobom.
Pre je za kockanje bio potreban izlazak iz kuće — danas samo internet.
Gde se čovek fiksira na sreću, kao da je predodređen,
a ne na znanje i posvećenost.
Gde se zavisnost prodaje kao nada i rad.
U psihijatriji se to zove — deluzija.
Verovanje da možeš da pobediš matematički sistem
koji i kada ti da — daje da bi ti uzeo.
Počinje kao avantura, a završava se kao opsesija.
Kockanje je logička greška, gde samoobmanjivanjem
misliš da kontrolišeš stvari, a stvari kontrolišu tebe.
Zato ne idem u kladionice.
I kad god vidim da nešto finansiraju,
znam da su nekome uzeli da bi delić toga dali.
To nije stvaranje, nije rad,
nije dobro koje nastaje iz ljudskog truda i znanja —
nego legalno otimanje.
Zato se kockarnice ne reklamiraju —
nego bojkotuju.
I nije to stvar izbora, nego sistema,
koji se bazira na prevari,
gde mnogo nevinih i naivnih strada.
Šta je na nama?
Da sve to opravdavamo,
dok gledamo ljudska propadanja oko nas,
gde je u mnogim mestima to jedini hobi i zabava.
Gledanje u džinovski ekran i čekanje.
Je li to jedino što imamo da ponudimo ljudima?
Društvo koje smišlja kako da te opljačka?
Ili društvo
koje gleda kako da te zaštiti
i da svakom čoveku pronađe mesto,
i da učini da se oseti čovekom —
a ne nesretnikom koji smišlja šta još da proda, ili pozajmi,
dok mu taj neko ne zakuca na vrata.
I sve se to predstavlja igrama na sreću,
Igra i sreća,
